Radnici i studenti uzimaju revoluciju u ruke i vode je do konacne pobede!
Slobodan Milosevic je akcijom srpskih masa lisen moci: iznad svega generalnim strajkom i okuplanjem radnika i studenata u Beogradu i ostalim manjim i vecim gradovima Srbije.Svi istinski revolucionarni komunisti u svetu bili su inspirisani hrabroscu rudara, hrabroscu demonstranata koji su na juris preuzeli skupstinu, TV stanicu i policijske stanice u razlicitim gradovima. Ono sto je obezbedilo pobedu srpske revolucije prevashodnog znacaja bili su ta odlucnost i hrabrost, a ne opozicioni politicari.
Ali, revolucija je ipak daleko od ispunjenja svog zadatka u potpunosti. Stara aparatura Milosevicevog rezima, hiljade rukovodilaca, sefova policije, generala i drzavnih cinilaca jos uvek su na svojim starim duznostima.
U mnogim preduzecima radnici se i dalje suocavaju sa starim rukovodiocima koji se cvrsto drze svoje moci i otimanja. Doista - usled dogovora zakljucenog izmedju predsednika Vojislava Kostunice, Milosevica i generala, stari rezim jos uvek drzi vazne tvrdjave moci i povlastica.
Stoga se radnicki odbori u rudnicima i fabrikama upustaju u odlucnu borbu da isteraju ove parazite, otkriju njihovu korupciju i da sami preuzmu kontrolu. Londonski Financial Times - cesto zestoki posmatrac klasnih borbi sa druge strane barikada - belezi sirenje "strajkackih komiteta, radnickih komiteta, zatvaranja i otpustanja". 11.oktobra je razmatrano da je " Jugoslavija juce bila preplavljena izjavama radnika koji su ispoljavali revolt protiv rukovodilaca Miloseviceve ere i izjavama o "preuzimanju direktorskih odela".
Financial Times dalje zapaza da su "radnici uzeli potpunu prednost jugoslovenskih tradicija socijalnog vlasnistva u kome su, pod socijalizmom, prava vlasnistva bila deljena izmedju predstavnika drzave, sindikata i radnika..
Propadanjem Miloseviceve vlade, radnici su bukvalno preuzeli komunisticko retoriku u svoje ruke i preuzeli upravu u svojim preduzecima. Londonski Guardian ( 11. oktobra ) je takodje zabrinuto zabelezio da " strajkacki komiteti, reseni da izgrade novu drzavu iz temelja, udaljavaju direktore kompanija iz njihovih fotelja".
Radnici imaju bezgranicno pravo da sami vode ovu kampanju i ignorisu Kostunicine zalbe i pozive na povratak poslu i da sve prepuste licno njemu. Zaustavljanje ekonomske sabotaze planirano od strane preostatka rezima i blokiranje dolaska novih kapitalistickih vlasnika i radnickih rukovodilaca mora imati za posledicu uspostavljanje pune samouprave demokratskih radnika i pripisivanje oslobodjenih fabrika, sluzbi i rudnika radnickim naoruzanim gardama.
Ono sto Vojislav Kostunica, Zoran Djindjic i ostali lideri DOS-a zele - to je da ukradu plodove revolucije od onih koji su je stvorili, radnika i omladine. Oni zele uspostaviti pro-zapadno kapitalisticko uredjenje. Njima se ne moze verovati - cak ni uz borbu da isteraju Miloseviceve bliske saradnike. Tokom poslednjih decenija su podrzavali Miloseviceve ratove u Bosni, na Kosovu itd. Vecina njih izdala je mase okupljene protiv Milosevica u periodu od 1996-1998. Oni ce ih izdati opet, ukoliko im se pruzi prilika.
Danas u njihovoj zelji da rasteraju mase, oni nalaze kompromis sa generalima starog rezima, planirajuci da prelaznoj vladi prikljuce ne samo sve burzoaske snage u Srbiji : gola pro-imperijalisticka partija Djindjica, partija sovinistickog avanturiste Draskovica; ponavljam, ne samo njih - vec i snage SPS-a i JUL-a (Milosevica i njegove supruge) i Radikalne stranke zlokobnog fasiste Seselja.
Navedene pojedinosti objedinjuju ove politicare. Sovinizam, pro-kapitalizam i neogranicena strast za moc. Demokratska prava, tako nedavno dobijena, nisu sigurna u njihovim rukama. Sve ono sto ih objedinjuje upereno je protiv ekonomskog poboljsanja i prava obicnih ljudi.
Aparatura Milosevicevog rezima nije unistena. Ratni zlocinci, mucitelji i dalje drze kljucne polozaje. Samo su se Milosevic i nekoliko njegovih saradnika vratili svojim vílama. Ono sto je potrebno je akcija mase da ukloni svakog od ovih dzelata i iznese ih na pravdu naroda. Sve dok kontrolisu oruzje i tenkove, moguca je kontrarevolucija.
Ali cak i ako Kostunicina vlada uspe u pokusaju ucvrscenja - zahvaljujuci ekonomskoj pomoci iz SAD-a i zapadno-evropskog imperijalizma - to nece biti pobeda za radnike i omladinu Srbije. Nova kapitalisticka elita ce se pojaviti da sprovede i okonca potcinjavanje Srbije multinacionalnim korporacijama i naredjenjima Medjunarodnog Monetarnog Fonda.
Iz ovog razloga moramo sada nadjacati ovu vlast, dok je jos slaba i dok su snage radnika i omladine jos na okupu i u vrhuncu moci. Iz tog razloga moramo nastaviti sa vodjenjem revolucije zbog cega moramo savladati ogranicenja koja su postavili Kostunica, Djindjic sa zapadnoevropskom i americkom vladom.
Zasto Kostunica zeli dovesti revoluciju do kraja?
Zato sto novi rezim planira da nastavi politiku bivseg rezima- destrukciju poslova radnika, drustvenih sluzbi i demokratskih prava. U kratkom periodu, ukidanje sankcija i obecana pomoc Evrope ce verovatno obezbediti vise dobara u prodavnicama i olaksati najgore oskudice iz proteklih godina.
Oni to cine da bi ucvrstili novi rezim. Ali ovi "otrovi" ce biti visoko placeni. Iskustvo zapadne Evrope i bivseg Sovjetskog saveza tokom proteklih decenija pokazuje upravo to. 1998. godine je jedan na pet ljudi u post-komunistickoj Evropi ziveo ispod crte siromastva - samo jednu deceniju pre toga broj je bio samo jedan na pedeset.
Novi rezim i njegovi potpomagaci EU i MMF imaju planove da se dokopaju fabrika, rudnika, sluzbi. Ovo znaci predati ih srpskim biznismenima koji ce u mnogim slucajevima biti jedino agenti za "evropske" i severnoamericke multinacionalne korporacije. Oni ce uvesti zakone trzista (takse, dazbine) u skole, univerzitete i bolnice i cak ce privatizovati neke. Rezultat ce kao i na nekom drugom mestu, biti kolebljivi uspon u drustvenoj nejednakosti.
Ovaj proces "ekonomske reforme" bice predstavljen kao neophodna destrukcija starog birokratskog rezima sa izgubljenim poverenjem. Ali kapitalisticki vlasnici i rukovodioci koji ce zameniti Miloseciceve saradnike, "reformisace" ekonomiju- sto znaci zatvoriti sve ono sto za njih nece doneti dobitak. Veliki broj ljudi izgubice svoj posao. Oni sa kojima to nije slucaj, bice naterani da rade intenzivnije, brze, opasnije.
Novi rezim nece odobriti slobodan nastup medijima za sve njihove demokratske besede. Drzava i vlasnici privatnih medija ce se postarati da se glasovi obicnih radnika i studenata protestanata zagluse glasovima bogatih i mocnih.
I nece resiti nacionalni antagonizam koji je od 1990 vodio iz rata u rat. Kostunica podrzava isti reakcionarni program Velike Srbije, premda se zalaze da koristi "demokratska sredstva". Djindjic je vec otisao dalje i pretio da ce srpska policija i trupe ponovo doci na Kosovo pre kraja godine i da ce nadzirati granicnu oblast sa Albanijom. Sa takvom su politikom ratovi neminovni.
Vladanje male elitne grupe koja eksploatise, zalaze se za odrzavanje nacionalne mrznje da bi radnicka klasa bula odvracena od borbe protiv njenih stvarnih nepriijatelja. Poslednja stvar koju zele od radnika i studenata je da direktno ucestvuju u politici, da brane svoje neposredne interese. Ne smemo im dati nikakvu podrsku. Ne smemo priznati Kostunicino predsednistvo i jos manje - prelaznu vladu tehnokrata.
Sta bi trebalo da budu ciljevi trenutne revolucije?
Radnici bi trebalo da izdrze i uspeju u okupaciji fabrika, kancelarija i rudnika, isterujuci stare rukovodioce-birokrate i nove vlasnike. Trebalo bi da kreiramo pravu radnicku "samoupravu" koju bi vrsili regularno izabrani ljudi i momentalno opoziva veca predstavnika.
Momentalno oduzimanje imovine celokupnog Milosevicevog klana i svih njihovih potkupljivih saradnika. Renacionalizacija svih prodatih preduzeca, pod kontrolom radnika!
Kreiranje plana od strane radnicke klase(!), u slucaju hitnih promena. Milosevicev potkupljivi rezim i NATO unistili su zemlju. Vreme je reorganizovati privredu i izgraditi zemlju.
Sprovesti medjunarodnu kampanju radnika da nateraju NATO snage da se Srbiji odmah isplati puna kompenzacija zbog destrukcije njenih mostova, fabrika, puteva i zeleznickih pruga. Moraju biti naterani da, bez odugovlacenja, izdvoje vise biliona dolara za finansiranje obnove Srbije, Crne Gore i Kosova.
Odupreti se svim ogranicenjima demokratskih prava! Za potpunu slobodu sastanaka, za pravo na demonstracije, na organizovanje sindikata i za javna objavljivanja! Dole sa svim oblicima cenzure! Radnici listova, drzavnih radio i TV stanica i pokret masovnih protesta moraju uzeti medije pod svoju zastitu i kontrolu!
Razoruzati lokalnu policiju! Naoruzati ljude! Boriti se za naoruzanu odbranu demonstracija ! Vojnici bi trebalo da razdele svoje oruzje jedinicama organizovanim za odbranu masa! Boriti se za rezerve radnika koje bi porazile trupe lojalne Milosevicu i naoruzane bande fasista i reakcionara!
Dovesti Milosevica i sve vodece licnosti policije i vojske ispred radnickog suda, gde bi im delegati i Srba i Kosovara trebalo suditi! Naci sve one koji su krivi za podbunjivanja na ratne zlocine u Bosni i na Kosovu u proslosti i suditi im!
Umesto prihvatanja i podrzavanja Kostunicine vlade i njenih planova o diktaturi Medjunarodnog Monetarnog Fonda u oblasti privrede, umesto podrzavanja demokratije NATO milionera, radnici Srbije moraju odmah zahtevati izbore za suverenu izbornu skupstinu (mozda bi se moglo reci ustavotvorna - prim. prev.).
Ovi izbori bi trebalo biti pod kontrolom veca izabranog na masovnim okupljanjima! Ukoliko, sto se cini sigurno, Kostunica jednostavno insistira na parlamentarnim izborima u decembru, onda bi radnici trebalo da se bore za vecinu koja ce sama transformisati parlament u suverenu izbornu skupstinu.
Ova skupstina bi trebalo da raspravlja o fundamentalnim pitanjima o temeljima drzave kao takve. Koji stalez bi trebalo vladati? Koji oblik svojine treba gospodariti sredstvima za proizvodnju - privatni ili drustveni? Koji je oblik drzave potreban: parlamentarna/predsednicka republika sa vojno- birokratskim policijskim aparatom ili republika, zasnovana na radnickim vecima i radnickim vojnim jedinicama? Nezavisnost za Kosovo i Crnu Goru ili slobodna federacija? Kroz takvu skupstinu, delegati radnika bi se trebalo boriti za vladu koja se dosledno interesuje za proletarijat i njegove srodnike, a ne za vladu kapitalisticke klase i imperijalistickih snaga.
Revolucionarna vlada radnika bi se suocila sa neprijateljstvom ujedinjenih sledbenika Kostunice i Milosevica, sa sabotazom i represijom vojske i visom upravom policije. Ali oktobarski dani koji su proterali Milosevica su pokazali da obicni vojnici, policija mogu biti pridobijeni kao pobunjene snage koji se pridruzuju radnicima.Naoruzane snage ce to uciniti spremnije, ukoliko se radnici budu naoruzali i organizovali u sopstvene jedinice. Vlada radnika bi morala dovrsiti rasturanje drzave birokrata i burzoazije i morala bi pomoci radnicima i seljacima da uzmu punu i nepodeljenu moc u svoje sopstvene ruke.
Moralo bi se ici dalje prema socijalizmu. Samo socijalisticko drustvo gde radnicka klasa donosi odluke, a ne birokratski stalez, kao sto je bio slucaj pod Titom i staljinistickim drzavama, moze obezbediti pravu demokratiju i izlaz iz ekonomske bede. Samo demokratski isplanirana privreda moze garantovati racionalnu raspodelu ogranicenih drzavnih sredstava u interesu ljudi. Samo ekstenzija socijalne revolucije na celom Balkanu i takodje u istocnoj i zapadnoj Evropi moze odbraniti njene dobitke i obezbediti miroljubiv i bratski zajednicki zivot ljudi u Evropi.
Zavrsenje tragedije nacionalnog konflikta
Jedino trajno resenje za srpski zivalj i za sve ljude Balkana je medjunarodno resenje, resenje gde bi se radnici Srbije, seljaci, studenti ujedinili sa radnicima i studentima drugih zemalja iz solidarnosti i volje za saradnjom.
Svi stanovnici bivse Jugoslavije patili su zbog pobudjenih nacionalnih mrznji, a Milosevci i Tudjmanovci su to koristili da bi se docepali vlasti i zadrzali je. Ni jedna nacija posebno se ne moze okriviti za ovaj horor - ni Srbi, ni Hrvati, ni kosovski Albanci.
Svi su patili od masovnog etnickog ciscenja i ubistava zbog nacionalne pripadnosti. Samo ukoliko svi ljudi, pre svih radnicka klasa, svedu racune sa onima koji su pocinili ova zverstva, u to ime bi mir mogao biti trajno vracen stanovnicima Balkana. Oni koji su odgovorni moraju biti otkriveni i kaznjeni ukoliko se istorija ne treba ponavljati.
Ali veliki kriminalci ne nalaze se samo u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu i Pristini. Oni se mogu naci i u Vasingtonu, Londonu, Parizu i Berlinu. "Civilizovani" i "demokratski" zapadni politicari, takvima licno proglaseni, aktivno su ohrabrivali raspad Jugoslavije i snabdevali etnicke konflikte oruzjem i ostalim vrstama pomoci. Potom su uveli ostre sankcije i bombardovali gradove Jugoslavije.
Koristeci Milosevica kao svog sopstvenog agenta, oni su uveli dejtonski reakcionarski sporazum za mir u Bosni, koji je ucvrstio granice stvorene masovnim etnickim ciscenjem- Muslimana u istocnoj Bosni, Srba u Krajini. Sada se Bler, Sirak, Klinton i ostali postavljaju kao prijatelji "demokratske Srbije" i, sto zbog ucestalosti vec prelazi u dosadu, "zele joj dobrodoslicu za povratak u civilizovanu Evropu".
Mi kazemo, kako smo govorili i tokom ratova, NATO i snage UN-a, povucite se sa Kosova, Bosne, Makedonije! Brisanje ostataka Miloseviceve diktature je posao radnika u Srbiji, Crnoj Gori i na Kosovu, a ne zadatak zapadnih snaga.
U oblasti gde postoje nacionalne i jezicke manjine ili koje su nedavno postojale u gotovo svim oblastima bi pokusaj da se stvore etnicki "ciste" drzave mogao samo dovesti do reakcionarske nocne more. U znacajnom je interesu Srba, ne manje nego i u interesu drugih ljudi, da odbrane prava manjina. Samo se na ovim osnovama gradi mogucnost da se raseljeni Srbi iz Hrvatske, Bosne, Kosova vrate svojim domovima.
Ali to iziskuje i jednako priznavanje prava manjina- Bosnjaka, Hrvata i Kosovara da se takodje vrate svojim domovima. Da bi se prebrodile reakcionarske, zavadljive pretnje sovinizma Velike Srbije i njenog lika u ogledalu- pretnje projekta za stvaranje "istorijske Hrvatske", "Velike Albanije", isterujuci manjine- za radnike Srbije i pokret omladine je od presudne vaznosti da se podrzi pravo nacionalne samoodluke za sve nacionalne manjine unutar Jugoslavije (Madjara, Muslimana u Sandzaku itd.)
Samo ukoliko se radni narod Srbije odrekne nasilnog zadrzavanja prostora gde su druge etnicke grupe unutar Srbije vecina, bice moguce za prostore u drugim drzavama gde su Srbi vecina da se oni slobodno odluce kojoj bi drzavi zeleli pripasti. Jos vaznije, ukoliko se nasilno zadrzavanje odbije, vecina razloga za podelu ce takodje nestati. Bice postavljeni temelji za trajni mir izmedju svih razlicitih naroda i za izolaciju i eliminaciju nacionalista koji potpaljuju vatru.
Danas, sto verovatno izaziva poteskoce, to znaci bezuslovno i momentalno priznavanje republike Kosovo! To oznacava kraj represije i isterivanja albanske manjine u Srbiji. Po ovim osnovama, to znaci dopiranje do radnika na Kosovu i zajedno sa njima stavljanje tacke etnickom ciscenju Srba, Roma i dr. sa Kosova i dozvoljavanje srpskoj populaciji da se vrati, uz punu garanciju za njihova prava.
Samo na ovim osnovama - slobodnog priznavanja nacionalnih prava SVIH manjina, moze poceti borba za ponovno ujedinjenje.Ova borba mora kulminirati ne samo u ponovo uspostavljenoj Jugoslaviji. Ova drzava je- cak i od 1945- uvek imala sustinske probleme da bude domovina samo Slovenima. Ono sto je potrebno, to je socijalisticka federacija citavog Balkana. Ali, da bi se to postiglo, pre svega se radnici svih nacionalnosti moraju ujediniti i povratiti aktivno medjunarodno "bratstvo i sestrinstvo".
Resavanje kriza u vodjstvu radnicke klase
Borba za sva ova neophodna resenja moguca je samo ukoliko radnicka klasa u Srbiji preuzme vodjstvo nad revolucijom i ukoliko se ujedini sa radnicima u ostalim zemljama.
Ali moramo prihvatiti da danas postoji gotovo nepremostiva prepreka za takvo vodjstvo radnika u Srbiji. Radnici nemaju politicku partiju, svoje politicko vodjstvo koje zastupa njihove interese.
Socijalisticka partija Srbije je bila i jos uvek je sredstvo za eksploataciju radnicke klase u interesu bande birokratskih parazita. Ove "vodje radnicke klase" opljackale su drzavu uveliko. Sistematski su zatrovali radnike nacionalnim sovinizmom. Oni su se ujedinili sa otvorenim i skrivenim fasistima. Po izrazu koriscenom u Rusiji, konstituisali su "braon-crveni blok".
Naravno, radnicka klasa ima svoje sindikate, ali vodjstva nezavisnih sindikata potpala su pod Kostunicin uticaj, isto onako kao sto su "tradicionalni" sindikati slepo pratili Milosevica. Ovo je bila i jos uvek je kobna strategija. Pomoci ce samo Kostunici, Draskovicu, Djindjicu, rukovodiocima i birokratama i imperijalistima.
Premda su nezavisni sindikati bili od pomoci u prouzrokovanju generalnog strajka, njihova vodjstva pokazala su se nesposobnim i nevoljnim da se ponasaju kao politicko vodjstvo, dakle- nezavisni. ASNS (nezavisne unije pridruzile su se Djindjicevoj demokratskoj partiji i DOS-u), kao i Nezavisnost, pratile su Kostunicu politicki: prvi sa otvorenim entuzijazmom, drugi kao "manje zlo".
Zvanicno vodjstvo sindikata zauzelo je jos goru poziciju. Pokusali su da u tisini presede revoluciju. Pod pritiskom svojih radnika i mnogih od njihovih clanova koji su podrzali strajkove i demonstracije protiv rezima, vode Saveza sindikata Jugoslavije bile su primorane da zahtevaju "demokraske procedure u nameri da se utvrde precizni i potpuni rezultati izbora", time pokusavajuci da se sakriju iza zida demokratskih fraza.
Obicnim radnicima, milionima unutar i izvan ovih sindikata potrebno je novo, bolje vodjstvo kakvo oni i zasluzuju. Takvo vodjstvo - partija revolucionarnih masa radnicke klase u Srbiji - treba biti izgradjeno sada od sindikata i politicke borbe protiv zastitnika starog rezima i vlade nove burzoazije unutar sindikata.
U pripremama za nadolazece parlamentarne izbore, nezavisni sindikati i bilo koja sindikalna organizacija iz sastava Saveza Samostalnih Sindikata Jugoslavije koja je proterala pro-Miloseviceve birokrate treba pod hitno sazvati zborove radnika u fabrikama, radnim distriktima i smesta zapoceti raspravu o stvaranju radnicke partije koja bi podrzavala kandidate, kao i raspravu o stvaranju saveza ujedinjenih nezavisnih sindikata, koji ce sluziti ineresima svojih clanova, ne interesima drzave, sefova, ili birokrata. Postojece partije koje tvrde da predstavljaju interese radnicke klase (SDU itd.) bi odmah trebalo da okoncaju odnos sa burzoaskim partijama iz DOS-a.
Ali, s´obzirom da su duznosti sa kojima se radnicka klasa danas suocava revolucionarne prirode, tj. one duznosti do kojih se ne dolazi bez revolucije, takav program ne moze trijumfovati u redovima organizovanih radnika ukoliko danas nema revolucionarne organizacije koja se za to bori.
Samo revolucionarna organizacija, deo medjunarodne partije moze okupiti i obuciti kadrove za revolucionarnu borbu. Osnivajuci je, gradeci je, znacajan je korak danas u Srbiji. Mladi hrabri ljudi i radnici koji su se okupili da pobede Milosevica bi odmah trebalo cuti autentican, nefalsifikovan program Marksizma, kako se razvijao kod Lenjina, Trotskog, Rakovskog na pocetku dvadesetog veka. To im je potrebno kao osnova da razviju sopstveno oruzje protiv povratka goropadnih kapitalista.
Ovo je cilj za koji se mi, revolucionarni Marksisti saveza za Revolucionarnu Komunisticku Internacionalu, borimo. Obracamo se onim radnicima i omladini koja se u potpunosti ili vecinom slaze sa nasim aspektima, da nas kontaktiraju sto je pre moguce.
